Манастир Гомионица
Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се 42 км западно од Бања Луке, уз горњи ток истоимене рјечице, заправо њене десне притоке, потока Матаваза. Брзе и бистре планинске воде и шумовите стрмине Пилиповића брда, Козијерца и Кика, ишаране пашњацима, дају скровитој гомионичкој околини живописност и бујну љепоту недирнуте природе. Сликовитост амбијента употпуњују старе дрвене воденице, чије точкове поток још увијек окреће.
До манастира се стиже путем који од Бања Луке води за Бронзани Мајдан, одакле се одваја још 12 км уског асфалтног пута до села Кмећани чија су домаћинства расута око манастира. Монашки живот, посвећен молитвеном миру и духовним подвизима, одувјек је за себе тражио обитавалишта у самотним, од вреве световног живота удаљеним, оазама чисте природе, далеко од бучних друмова.
Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Тада се у једном турском попису помиње у области нахије Змијање манастир Залужје. Да се под именом Залужје крије заправо гомионички манастир потврђује следећи турски докумет из 1560. године. То је захтјев босанског паше „да се игуману манастира Залужје, друго име Гомионица, Андрији додјели као награда тимар“. Историјска важност ових докумената је непроцјењива јер недвосмислено говори да манастир постоји прије од 1536.г
Постоје три народна предања која везују настанак манастира уз имена различитих ктитора и датују га у различита времена. Према једном од њих Гомионица је задужбина великог жупана Стефана Немање и Светог Саве. Светосавска традиција је укорјењена свуда у српском народу, а казивања о светосавском или немањићком поријеклу православних манастира у босни била су неопходан услов очувања националне свијести током вијекова ропства.
Друго је предање , које је забиљежио још И.Ф.Јукић 1843. године, а затим и свештеник Ј.Новаковић осамдесетих година 19. вијека, да је Гомионицу подигла султанија Mара или царица Мара. Старији истраживачи су препознали ову наводну ктиторку или у лику Маре – ћерке деспота Ђурђа Бранковића, жене султана Мурата II, или у личности Маре – ћерке деспота Јована, удате за Фердинанда Франкопана 1592. године, али ни за једну од њих историјски извори не потврђују везу са гомионичким манастиром.
Треће предање приписује оснивање манастира извјесном змијањском кнезу Обраду, који је наводно ову задужбину подигао послије турског освајања Бихаћа. Змијањци су, наводно, били мартолози – турски војни обвезници са нешто већим управним слободама од обичне раје. Уколико се кнез Обрад из легенде заиста истакао у освајању за турке веома важног тврдог града Бихаћа 1592. године, није немогуће да су га задовољни господари даровали оваквом дозволом, али прије за обнову него за оснивање манастира.
Интернет адреса: http://www.gomionica.org/
