Манастир Јошаница
Средњовековни манастир Јошаница лежи на свега девет километара западно од Јагодине, у близини древних села Црнча и Лозовика, расутих по прибрежју Црног врха. Смештен је дубоко у живописној клисури истоимене слаповите реке, на заравни између брда Равног Гаја и Чукара, и усред букове и храстове шуме над којом се често чује кликтај орлова. Кроз манастир вијуга савремени пут који се са запада, од села Сиоковца, спушта све до дна клисуре, где избија пред каменити вис Шареник под којим лежи Јошанички Прњавор, стешњен модерним каменоломом.
Језгро манастира Јошанице чини мала, двокуполна црква, која је првобитно била посвећена св. великомученику Димитрију, солунском мироточцу, али је пре више од два века добила садашњег патрона, св. оца Николу Мирликијског. Ова скромна властеоска задужбина из позног средњег века представљала је сакрално средиште монашке заједнице која је обитавала у клисури и брдима око реке Јошанице. Током обнове 1856–1858. изглед цркве битно је измењен, због чега је 1967–1971. подвргнута рестаурацији. Окружена је великом некрополом као вишевековним сведочанством знатног угледа овог светог места. На каменим терасама од масивног подзида, конструисаним према брду северно од храма, налазе се дрвена звонара и кованлук, док је у западном делу порте Стари конак, балканско-оријентална једноспратна грађевина са доксатом и спољним степеништем. Судећи по уљаној ведути руског сликара В. Иванова из 1922, која се чува у Јошаници, некада је на простору иза Старог конака било још неколико зграда – велики кошеви, амбари, пушница и једна стамбена кућа – док је стари звоник био подигнут јужно од цркве. На искрченим деловима пропланка простиру се манастирске њиве и баште, а крај самог корита хучне речице нижу се зграда Новог конака, два велика рибњака, штале од тврдог материјала и једна стара воденица. Иако скривена у црновршким брдима и шуми која је некада била тешко проходна, Јошаница је у свом скоро шестовековном трајању прошла кроз многа тешка искушења наметнута историјским збивањима у прошлости Шумадије и Средњег Поморавља. Упркос томе, или можда управо због тога, житељи околних села и јагодинске вароши вазда су се на празнике и крштења окупљали у њој, обнављали је и улепшавали, и у њеној порти налазили вечни мир и спокој. Данас је манастир Јошаница, уз православне вернике и ходочаснике, незаобилазна дестинација многих поштовалаца средњовековне културе, туриста, школских екскурзија и љубитеља природе.
У писаним историјским изворима нема података о најранијој историји Јошанице, оснивању манастира и изградњи цркве, нити је у самом манастиру сачуван натпис који би о њима сведочио. Народне легенде оснивање манастира приписују кнезу Лазару. По једној верзији кнез је подигао храм да би се искупио од греха јер је у лову на том месту нехотице устрелио пустињака по имену Јоша, који се у клисури подвизавао. У овом предању има истине јер у Јошаничком Прњавору још има људи који се добро сећају велике камене пећине, негдашње испоснице, у којој су заиста могли живети отшелници. Пећину је 1862. обишао Јосиф Веселић, запазивши да је већ и тада била обрушена. Пред испосницом се и 1970. видела гомила расутих тесаника сиге. Али убрзо по формирању каменолома на том делу клисуре испосница је, нажалост, сасвим ишчезла, као и готово све остале пећине на Црном врху. Ипак, иако уништена пре но што су у њој могла бити изведена систематска археолошка ископавања, у рекогносцирањима крајем шездесетих година 20. века у њој је пронађен драгоцен археолошки материјал који сведочи о томе да је пећина под Шареником била монашка испосница. Средњовековна глеђосана керамика из прве половине 15. века, откривена у окапини, која се данас налази у фондовима јагодинског Завичајног музеја, од кључне је важности и за датовање манастира у целини. Остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине зидног сликарства у цркви, археолошка грађа откривена на тлу храма и око манастира – керамичке посуде, фрагменти луксузног стакла и звона, као и једна мања остава сребрног новца деспота Ђурђа Бранковића – чиниоци су на основу којих се изградња цркве и живопис могу определити у почетак четврте деценије 15. века. Будући да се налази у срцу средњовековне беличке жупе, манастир је припадао племству које је располагало овим земљиштем као баштином, о чему сведоче оштећени ктиторски портрети властеоске породице насликани на јужном и западном зиду припрате. Мада у два страна извора постоје подаци о властели која је средином 15. века управљала Јагодином (породице Јакшића и Белмужевића), што је поједине истраживаче наводило да у њима виде ктиторе манастира – питање стварног идентитета јошаничких ктитора ипак мора остати отворено.
Тренутно у манастиру живи и монахујући подвизава се петочлано братство: свештеноигуман Евтимије, настојатељ манастира, три монаха и један искушеник.
У манастиру се нарочита пажња посвећује аутентичном православном богослужењу, као и манастирским послушањима, а особито пчеларству и повезивању књига.
Интернет презентација: http://www.manastir.org/
